Priče o zemlji

Ovih dana na internetu, ako tražite slike fenomenalne bašte sa povrćem, verovatno će vam uz one koje je napravila veštačka inteligencija i koje izgledaju suviše lažno, među drugim slikama Google ponuditi i baštu Čarlsa Daudinga (Charles Dowding), koga često zovu i No Dig guruom. Čarlsova fenomenalna bašta bez kopanja, osim što je lepa, izrazito je rodna.

A ko je Čarls Dauding, pitate se. I zašto Čarls ne kopa?

Njegova velika bašta mnogo je starija od veštačke inteligencije, ali izgleda bolje od onih na AI slikama. Uz to, za razliku od raznih instagram bašta, njegova zaista proizvodi hiljade kilograma hrane svake godine – koju on prodaje i jede. Ne koristi nikakve pesticide niti veštačka đubriva. Samo kompost i stajsko đubrivo. Bašta je manikirana – nigde korova, trava prava engleska, a sve je u urednim lejama. Naravno, pošto je bašta ogromna, Čarls ima radnika, koji mu pomaže, ponekad i više njih, ali i bez obzira na to – uvek sam se pitala – kako zaboga uspevaju to da postignu? To me je privuklo da malo više istražim.

Beogradska tikvica u kompostu.

I ne samo što to sve izgleda fenomenalno, nego i Čarls, koji ima oko 70-ak godina, toliko smireno i lepo govori o uzgoju povrća, da je pravo uživanje slušati ga. Uostalom, pogledajte njegov YouTube kanal.

Čarls svoje povrće već više od 30 godina gaji u stalnim lejama. To su leje široke 1,2 m i dugačke nekoliko metara, na primer 8 ili 10, a neke su i duže. Između leja su staze koje su takođe uvek tu, na istom mestu. Zemlju nikad ne kopa, ne ore, ne prevrće. No Dig metodom, baštovanstvom bez kopanja, služi se zato što je to jedini način da gaji mnoštvo različitog povrća na velikoj površini, a da uspeva da se izbori za korovom.

Hokaido tikve tokom vrelog jula: Gajene vertikalno, sa puno komposta i malča.

Zaista, ako gajite na primer pasulj na hektaru zemlje, kao što rade mnogi Banaćani, u proleće ćete traktorom da zaorete zemlju, dobro je nađubrite, usitnite, a onda velikim pneumatskim sejačicama sejete hiljade biljaka. Svi poslovi obavljaju se mehanizacijom, uključujući i berbu. Slično je i sa bilo kojom drugom kulturom. Ali zamislite da imate jedan red paprike, pola reda paradajza, a u drugoj polovini krastavac, zatim tri reda krompira, pa blitva, crni luk, batat, praziluk, boranija i tako sve redom. Jedno se seje u maju, jedno u julu, kupusnjače vam traju još od jesenas… Možete da preorete baštu, ali posle 10 dana bićete prepuni korova, a u baštu nećete moći da uđete sve do maja zbog blata.

Ova situacija nije neobična, naši ljudi na selu, koji gaje povrće za sebe, tako rade svake godine. Moje komšije angažuju traktor na jesen i u proleće da im preore zemlju, i onda se svakodnevno do pola leta bore sa korovom. Srećom, oni su u penziji i izrazito su vredni i motivisani, pa uspevaju da uzgoje mnogo hrane, ali to zahteva zaista mnogo rada i vremena. Ako usput idete na posao – dok ste tamo baštu će obrasti korov.

Čarls je inače dijabetičar i vegetarijanac, od mladosti veoma zainteresovan za zdravu ishranu, pa je sanjao da uzgaja salatu i u manjoj meri drugo povrće za prodaju. Radio je sve što i drugi: preorao, napravio je fine leje, čak ih je i malo izdigao kao brdašca jer u Engleskoj ima mnogo kiše, pa se zemlja tako bolje cedi. Posadio je salatu na ogromnoj površini, zajedno sa raznim povrćem. I sve je perfektno izgledalo nekih par nedelja, a onda je gadno zatravilo.

Prvi paradajz sa malo biljnih vaši tokom kišnog proleća.

LENJI BAŠTOVANI

Mučeći se sa korovom, počeo je da traga za boljim načinom uzgoja, da bi naišao na kultnu knjigu Amerikanke Rut Staut koja je začetnica pokreta lenjog baštovanstva. I Rut je tako svakog proleća zvala lokalnog paora da joj preore baštu, ali jedne godine prosto nije uspela nikog da angažuje na vreme, pa je odlučila jednostavno da više ne kopa. Primetila je da na mestima gde je tokom zime ležala slama nema korova, a zemlja je tu vlažna i rastresita. I zato je pokušala da gaji biljke ispod slame. Prosto, kad god bi negde krenuo da raste korov, ona bi samo bacila dosta slame preko njega. Tamo gde je sejala ili sadila povrće, razgrnula bi slamu i stavljala ono što gaji. Bašta je iz godine u godinu postajala sve plodnija, a Rut širom Amerike poznata kao lenja baštovanka. Na internetu još ima njenih snimaka kako sa 90 i kusur godina radi po bašti na svoj lenji način – uglavnom razbacuje slamu i ubira plodove. Živela je od 1884. do 1980. godine, punih 96 godina.

Fasciniran njenom pričom, Čarls Dauding je zasuo baštu slamom. Posle par nedelja, svu salatu su mu proždrali puževi! U Engleskoj, zbog vlažne klime, puževa i inače ima na pretek. Čarls nije znao da oni obožavaju da se sakrivaju u slami odakle noću izlaze da uživaju u svežem, mladom lišću neprskane salate. Za razliku od njega koji živi u kišnoj Engleskoj, Rut Staut je živela u Konektikatu, između Njujorka i Bostona, gde uopšte nema toliko kiše, i gde slama pomaže da se dragocena vlaga očuva u zemlji.

Slama koju je posipala po zemlji nije samo zaštita od korova i način da se sačuva vlaga i toplotno izoluje zemlja. To je i način da zemlja očuva i pospeši plodnost. Pobacanu slamu vremenom razlažu mikroorganizmi i njom se hrane gliste i crvi, čije su ekskrecije (izmeti) zapravo hrana za biljke.

Krastavac Joker – rodan, sa dominantno ženskim cvetovima, bez gorčine

Pošto je shvatio da mu slama neće pomoći, Čarls je kopao dalje, sve dok nije shvatio šta je to što može da zameni slamu, a da u isto vreme ne privuče milion puževa – kompost!

IMITACIJA PRIRODE

Setite se kako izgleda tlo u šumi – gomila lišća na zemlji, a ispod njega rastresita, plodna, vlažna, mirisna zemlja. Pre nego što su se u cvećarama pojavile kese sa humusom, ljudi su ga nabavljali u obližnjoj šumi ispod sloja lišća i među trulim panjevima. Za razliku od stajnjaka, humus je sitan, mek, bez semena korova i savršen za uzgoj bilo čega.

Kompostiranje je imitacija tog procesa truljenja na šumskom tlu. Na jednu gomilu nabacujete redom lišće, seno, grančice, otpatke od voća i povrća, pokošenu travu, slamu i razne druge biljne ostatke koje biste inače bacili (neki bi ih čak i spalili!). Oni polako trule i pretvaraju se u humus – kompost. To se, kao i u prirodi, ili kao i u bašti Rut Staut, dešava radom mikroorganizama i glista.

Kada taj kompost, koji liči na zemlju, stavite na površinu leje, kao i slama, on predstavlja hranu za mikroorganizme i gliste (a njihove izlučevine su hrana za povrće), samo što kompost nije dobro sklonište za puževe.

BAŠTA BEZ KOPANJA

I tako, ako odlučite da napravite baštensku leju na jednom mestu, i da je ne kopate, možete to da uradite na mnogo načina. Čarls savetuje da na to mesto, preko postojećeg rastinja, stavite karton tako da on prekrije celu površinu leje, a preko tog kartona sloj komposta od desetak centimetara. Karton služi da ubije rastinje – kad nema svetlost, trava i korov ispod kartona će za nekoliko nedelja potpuno nestati. Ubrzo posle toga, i karton (koji se pravi od celuloze), će da istruli, a vama će ostati plodna leja bez rastinja. Naravno, nije baš tako idealno. Za tih par nedelja, pojaviće se mladi korov koji je nikao iz semena – njega ćete se lako rešiti ako to radite redovno i na vreme. A nići će i po neki višegodišnji korov, kao što su maslačak i, moj najljući neprijatelj – poljski slak (Convolvulus). Njih ćete morati da izvadite iz korena, često više puta tokom sezone, jer te biljke uporno rastu iz zaostalih parčića korena duboko u zemlji. Potrebno je nekad i dve ili tri sezone da slak odustane.

Poljski slak – najuporniji korov

Dobra vest je da vremenom sve manje korova raste, a višegodišnji korov posustaje i nestaje. Prednost našeg podneblja je što preko leje možemo, baš kao Rut Staut, da stavimo slamu, ili seno, ili kompost, što će dodatno pomoći da korov manje raste.

Kao što je Čarlsu trebalo vremena da shvati da metod Rut Staut nije za Englesku, tako sam i ja udarala u zid sve dok nisam shvatila da Srem takođe nije Engleska. Kompost je zaista odličan proizvod – proizvodim ga bukvalno u tonama – ali za naše podneblje koje je uglavnom sušno i samo povremeno dovoljno vlažno za puževe, bolje je da na leje stavljamo materijale koji nisu skroz truli i koji će ne samo hraniti biljke već i čuvati vlagu – u mom slučaju to su seno i sveža otkošena trava.

PRAVLJENJE LEJE

Recimo da je rano proleće i da želim novu No Dig leju. Obeležiću njene granice i osmotriću šta je na tlu. Ako su tu trava ili korov i ima dosta rastinja, poslušaću Čarlsa i položiti karton na tlo. U slučaju da je rastinje previsoko, prvo ću ga pokositi. Karton je verovatno od nekih kutija (oljuštila sam nalepnice, selotejp i slično), pa ako ima rupe, gledaću da ga rasporedim tako da se ivice preklapaju bar 10 cm, da korov ne izviri između i ne uništi mi plan.

Nakon toga karton ću dobro da nalijem vodom. Nismo baš Engleska pa ću pomoći mikrobima da ga pojedu – njima je potrebna vlaga, suvi karton ne jedu. Preko kartona nasuću sloj komposta. Ako želim odmah da sadim u leju, staviću što više, možda 10 cm, a ako mi se ne žuri, i par centimetara komposta je sasvim dovoljno. To služi da nahrani mikroorganizme i gliste u zemlji, koji proizvode hranljive materije za moje povrće. I onda – ono što je za mene zaista obavezno jer ne želim da izginem u bašti čupajući korov – staviću debeo sloj malča: sena, počupane trave, pokošene trave koju je samlela kosačica, slame, bilo kakav biljni otpad, i to bar 10 cm. Lepo zalijem i ostavim.

Kad god da želim da sadim u tu leju – na primer imam rasad paradajza – malo razgrnem malč, napravim rupu i posadim paradajz. Zagrnem malč oko sadnice. Ovaj način mi omogućava da budem ”lenji baštovan” – ne zaista lenji, već samo onaj koji uspeva da postigne sve u bašti uz redovan posao, uz decu, životinje i uopšte život.

Jabuka Williams Pride

Tokom sezone, u toj leji ću povremeno morati da počupam taj čuveni korov poljski slak, ali to će verovatno biti jedini korov koji se vraća. Povremeno ću dodati još malča odozgo i nastaviti to da radim kad god mi se učini da se sloj malča stanjio. I kad u julu zavučem ruku u zemlju pod malč, ona je vlažna i rastresita iako dugo nije bilo kiše, a i paradajz je srećan. Kada mu se na jesen završi vegetacija, paradajzu samo isečem stabljiku koju ću staviti u kompost, a koren ostavim u zemlji. On će poslužiti kao dodatna hrana za živa bića u zemlji. Istog dana na mestu gde je bio paradajz, mogu da sadim nove biljke, na primer jesenji beli luk, a ako nisam spremna, dodam još malča i nastavim da lenčarim! Na proleće će to biti jako plodna leja, bez korova i spremna za novu vegetaciju.

NAUKA I SMISAO

Ovo je neka osnova baštovanstva bez kopanja. Zanimljivost je da tu postoji silna nauka koja objašnjava zašto su uzgoj u takvim lejama mnogo uspešniji nego na preoranom tlu. Naime, u gornjim slojevima tla koje se ne prevrće i ne remeti razvijaju se i mikorize – to je simbioza, zajedništvo između biljaka i gljiva. Mikorize se razvijaju oko korenja biljaka, a mogu napraviti splet niti koje zauzimaju ogromne površine pod zemljom. Kako su u simbiotičkoj vezi, biljke ih koriste kao nastavak korena, kao nekakav produžni kabl koji im pomaže da dopru do vode i hranljivih materija na mnogo većoj udaljenosti.

Krompir kenebek: obožavamo ga mi, obožava ga i slepo kuče

Već nekoliko decenija i poljoprivrednicima i naučnicima je poznato da zemlja koja se ore iz godine u godinu gubi plodnost. U Vojvodini se humusni sloj zemlje na čak polovini oranica tokom pola veka smanjio sa prosečnih 4 cm, na 1 cm. Zapažena je i pojava koja još više zabrinjava: dezertifikacija – pretvaranje oranica u tlo nalik pustinji – usitnjena zemlja, isušena, bez rastinja, sklona eroziji, koju vetar nosi kao prašinu.

MONOKULTURA

Sve ovo posledica je intenzivnog uzgoja monokultura, redovnog oranja i smanjenja stočnog fonda – umesto stajskog đubriva koga imamo sve manje, koriste se mineralna. Istovremeno, takvoj zemlji je potrebno više vode, a ni nje nemamo dovoljno. Broj štetočina – bilo insekata ili drugih organizama na monokulturi – ogromnoj površini pod istom vrstom – je takav da je poljoprivrednicima teško išta da proizvedu bez ozbiljnih pesticida. A onda su tu i herbicidi koji su takođe postali nezaobilazni u ratarstvu – niko više ne ore i ne kopa kukuruz, kad može samo da ga poprska.

Uzgoj monokultura na velikim površinama je naravno sasvim druga priča – u svetu se, bar zapadnom, osim žitarica, uglavnom izbegava takva proizvodnja upravo jer poljoprivrednici stalnim oranjem gube obadivo tlo i rod. U poslednjoj deceniji No Dig farme su nikle na sve strane po Evropi i Americi i polako postaju sve zastupljenije. Elitni restorani više ne smeju ni da pomisle da nabavljaju povrće iz kopanih leja i prskanih insekticidima. Čak i na univerzitetima mlađi profesori ponavljaju kako je to budućnost – stalne leje bez kopanja omogućavaju da se održavaju veće površine, kao i da se povrće gaji na prirodniji način.

Ako vam je sve ovo interesantno, pozivam vas da probate – jedna małecka leja je sasvim dobar start i prilika da uporedite da li je možda baštovanstvo bez kopanja bolja opcija i za vas.